Tatine tužne kurve

– Nora, je l’ moraš svaku žensku da mi oteraš? – tako mi je govorio. – Baš svaku? U prvo vreme sam plakala, bunila se i branila. – Kriva sam što sam živa! – neutešno sam ponavljala. – Srećniji bi bio da me nema! I ti, i sve te tvoje žene! On me je tešio i trenirao i, najzad, pretio. Ne iz zlobe, nego iz želje da steknem otpornost, da me očeliči. Jednom me je gađao čašom iz koje tek što je ispio rakiju. – Ili će biti kako ja kažem, ili se pakuj i idi u Dečje selo! Čaša se raspukla udarivši o zid, a komadići stakla završili su mi u kosi kao cirkoni. Rekla sam da ću ostati s njim. Kroz suze sam to rekla i otišla po češalj. Narednih dana bilo je mirno. Tatina nova kurva kuvala je bolje nego pre, nije me psovala kad za dan napunim dve korpe prljavog veša, čak mi je i kolače u sobu donosila. Spolja tvrde, a iznutra meke kao oblak – valjda ih je po sebi pravila. Ne volim je, ali te njene kolače mogla bih danima jesti.