Svilara

Ritmični udarci lopatom, struganje lima po betonu, zvuk zdrobljene cigle kako se gomila. Prašina pada kao sitna suva kiša unatraške. Ervin i Aron gledaju kroz plastične naočare, dišu pod maskama, rade bez reči. Ervina obliva znoj, znoj mu je oštar, nagriza mu lice, na to je navikao, sad zamišlja da će mu rastočiti masku. Aron zastane, nasloni se na lopatu, smakne masku, pljune ustranu. – Ajmo na pauzu – kaže. – Daj da završimo, nema još puno – odvrati Ervin istresajući još jednu lopatu otpada u džak.