Strano telo (triptih)

Žena. Osoba polno suprotna muškarcu, ljudsko biće sposobno za rađanje. Supruga, družbenica, naložnica. Kućanica, služavka, kućna pomoćnica. Dama u kartama za igru. Ženetinica. Ženka, ženska. Biće sposobno da zadovolji muškarčeve polne prohteve. Gospođetina. Riba, baba, mačka, prepička. Milfara, udavača, kučka.

VRT

Nekad smo živeli u Vrtu. Nas dvoje, dve ljudske životinje, miljenici Tvorca. Ili njegovi zatočenici. Pravio nas je po svom obličju, savršene i cele, bez ijedne šupljine ili izbočine na telu.

U Vrtu je bilo neizrecivo. Da se sad tamo vratim, ne bih prestala plakati. Prvo od lepote. Potom od očaja.

Tamo ne znamo za glad, bol, promrzline. Um nam još nije zaražen ambicijom, srce je slobodno od strasti, na telu nemamo ni pupak, a kamoli nešto ispod njega. Niti poznajemo nagon, niti naša tela umeju da proizvedu suze.

Neprivlačni smo i ne osećamo ništa.

Dan u Vrtu traje celu večnost. Nas dvoje hodamo između raskošnih stabala, stope nam se miluju s travom, koža sa suncem, lelujamo u blaženstvu čistog postojanja. Nijednom se tamo nisam zapitala: ko sam, zašto sam tu, kud idem, ima li drugh Vrtova sem ovog u kojem smo se obreli. Zašto bih? U Vrtnoj harmoniji nema procepa za sumnju.

Nema procepa ni za šta. Samo mir koji traje. Dok ne preraste u mrtvilo.

U Vrtu smo zbrinuti, gde god pogledam, pružaju mi se sočni raspukli plodovi. Poneki zagrizem, jer ne znam šta bih drugo.

Živimo u nezamislivoj slozi. Sva su bića jednaka, ne progonimo jedni druge i ne izjedamo se međusobno. Čak su nam i lavovi biljojedi. Ništa ih ne razlikuje od mirnih bezrogih goveda sa zlatnom grivom. Gledam ponekad Vrtne lavove kako pasu. Kad naiđu antilope, lavovi im se sklone s puta. Trava, voda, voće, zrno, svega ima dovoljno za sve. Vrt je neiscrpan i velikodušan.

Neprocenjiv je taj sklad. Na trenutke nezajažljiv. Nesnošljiv.

Tamo ne znamo za krv, starenje, smrt. Ne znamo za sram, koža nam je jedina odeća, ne sakrivamo tela, jer se nema šta sakriti. A ni otkriti. Telo je ilovača koja diše, neoplođena zemlja, nepropusna, nenaseljena teritorija. Božanstveno telo, a ničije.

Niko te u Vrtu neće zaskočiti iz mraka, posramiti, poharati. Nemamo oruđa, niti nam je takvo šta potrebno, osim golih ruku. A i one sve manje. U Vrtu niko ništa ne poseduje, pa se nema šta ni ukrasti. Osim zuba iz vilice ili oka iz očne duplje. A šta bismo s tim? Tad još ne nižemo perle i ne ukrašavamo tela đinđuvama, to dolazi posle.

Dobro smo živeli u Vrtu. Nikad nije bilo oluje. Ni daška vetra. Sunce tamo uvek jednako greje. Vrt je nepomičan kao slika. Samo smo nas dvoje iz nje izbrisani. I to je jedino što se tamo ikada dogodilo.

Nije došla zmija, zmija iz mene nikad nije ni izlazila. Došla je velika bela ptica dugačkih crvenih nogu i šiljatog crvenog kljuna. Dugovrata ptica. Ne sećam se da sam ikada pre videla takvu. Njoj pripada sve: nebo, voda, zemlja. Vatru ima u očima. Ta mi ptica zarije kljun između nogu i otkine komad mesa. Umesto rane, na tom mi se mestu otvori orhideja. Ostriga. Mala špilja. Otvore mi se i oči, uši i usta, halapljivo progutam vazduh, izdahnem kroz proširene nozdrve i od toga mi se probudi krv.

Tako sam postala Eva. Ona koja živi. I daje život.

Telo mi je sazrelo i gladno. Oblo. U njemu nastanjene zver i boginja, treba nahraniti obe. Koža mi je prodisala. Ovlažila. Sve to, u drhtaju večnosti.

Dugovrata ptica ne voli ukus mog mesa. Ispljune ga na drugo telo, između tuđih nogu. Meso se tamo primi, sraste s njegovim telom kao da mu oduvek pripada. Učvrsti se. Kao šumska gljiva. Crveni feniks. Prednji rep. Strano telo. Samovoljno. Njegovo, a moje.

Kad je shvatio da tim zadobijenim viškom ne može vladati kao svojim ostalim udovima, Adamu od čuda zastane glas u grlu. Kažem mu: ne brini, ja ću to umesto tebe, znam kako, pa iz mene je stvoreno.

I zbilja, otad me taj njegov višak traži kao rašljar vodu. Čezne da mi se vrati. Otad se parimo. U toj igri, moja orhideja nekad je božur, nekad mesožderka. Njegov feniks, patuljasti petao. Ili osa sveta. Ako ga kod sebe zadržim dovoljnio dugo, setim se svoje besmrtnosti. Setim se ko sam bila pre nego što smo zatočeni u Vrt. Kad treba razaznati Tiranina među bogovima, više ne grešim. Bogovi, ptice i žene imaju jaja.

ONA

Zovem se Agata, imam 16 godina, rođena sam u proleće 1587. Ime sam dobila po mučenici. Agata znači dobra žena, a ja to nisam. Dobra žena, to ne može biti. Moj otac ima običaj da kaže: – Lakše je naći živog mrtvaca nego dobru ženu. – I ja mu verujem. Otac mi želi dobro, njegova je tiranija umerena. Od moje desete godine, majka je u svetu mrtvih. Nismo je mnogo viđali ni dok je bila s nama. Dve moje starije sestre su Hristove neveste, ostalih pet udale su se za muškarce od krvi i mesa. Crne, zadrigle, goleme i stare. Otac je sestre razdelio među svojim prijateljima. Kao da deli burmutice. Moje su sestre krhke i lepe, elegantne kao vilinski konjic. Bojim se za njih. Bojim se da će se ugušiti pod znojnim muškim telesima. Od same pomisli na to, skrati mi se dah, srce ludački zatreperi, pomračina mi se useli na usta i… izgubim svest. Otac me jednom našao takvu, kaže da sam se tresla kao prut. Jedva sam došla k sebi. Dvanaest puta me morao ošamariti, služavka je izbrojala tačno toliko. Slaba sam, nemam volje za hranom, oca to posebno muči. – Samo mi zadaješ nevolje – govori razočarano. – Moraš jesti. – Da, oče – odgovorim pokajnički. – Kome još treba vreća kostiju? Takvu te niko neće oženiti. – Ćutim, pognute glave. – Zašto žalostiš starog oca? – Katkad nešto pojedem na silu, pa mi opet bude zlo.

Teška srca, otac je morao platiti lečnika. A lečnik, nimalo nalik muževima mojih sirotih sestara. Kao da je od druge vrste. Vitak, prefinjen i bled. Gleda me kao da na meni traži grešku. Dotakne mi čelo, bilo, grudnu kost. Srce mi udara divljački. Kad traži da mu pokažem jezik, ne mogu od stida. Posle dugo razgovara s mojim ocem. Iako znam da ne bih smela, prikradem se i prisluškujem iza zatvorenih vrata. – Osam kćeri – kaže lečnik – siguran sam da ste već poprilično upućeni u slabosti ženskog duha i bolesti tela. – Samo da nije ono najgore – otac kao da se moli. – Bojim se da jeste – lečnik obazrivo. – Histerija? – otac šapatom. – Histerija – lečnik potvrdi. – O, sveti bože, zašto si me ovako kaznio, kao da osam kćeri već samo po sebi nije dosta! – Užasno mi je žao – lečnik je saosećajan kao da sam već umrla. – Možemo li išta da učinimo za nju? – pita otac. – Vidite, materica je ženski organ koji veoma podseća na životinju – kaže lekar – sama se od sebe pomera tamo-vamo, gore-dole, uzduž i popreko. Kod vaše kćeri napipao sam je ispod hrskavice grudnog koša. Kad se popne tako visoko, materica prouzrokuje zakrčenje disajnih puteva. Gušenje. Nesvestice. Razumete? – Ima li tome leka? – otac je očajan. – Materica je poput zveri unutar ljudske ženke, a zver treba krotiti. To je jedini lek. – Ali kako? Čime? – pita otac. – Brakom – zaključi lekar. – Niko je neće uzeti takvu – zarekla bih se da su ocu tad opali poslednji ostaci kose s uglačanog temena.

Pred očima mi lebdi lik mladog lečnika i drži me budnom do kasno u noć. Iznova slušam sve što je rekao. O materici koja luta mojim telom kao uznemirena životinja. Demonski organ. Guši me iznutra. Kako je moguće da mi je sopstveno telo toliko strano? Neprijateljsko i strašno. Telo kao zamka. Jesu li sve moje sestre žrtve svojih tela? Izlečene brakom. Spasene od sopstvene prirode. Ženske i zverske.

Narednog dana otišla sam svećeniku. – Oprosti, oče, zgrešila sam – kažem i on želi da čuje sve o tome. – Teško mi je da se posvetim molitvi – nabrajam svoja zlodela. – Besposlena sam, dokona. Osvetoljubiva prema našoj služavki. Kad je vidim, pomislim: ona je prodajna, laka, šarena žena, dabogda je duh naše mrtve majke noćas prestravio. – Šta te navodi na takve misli, dete? – Videla sam kako se pred zoru iskrada iz odaja našeg oca – kažem. – A šta je tebe budnom držalo? – Mislila sam na jednog mladog lečnika i sve što sam od njega čula. – To je zlo, Agata, ali je dobro da si svesna svojih grehova. – Svesna sam, oče. – Lenja si, uhodiš oca, kuneš, uznemiravaš mrtve, muče te bludne misli. Tvoji grehovi nisu sitni. Ima li još nečega? – Da, oče. Želim da znam. – Radoznalost je Evin greh, pripazi se, Agata. – Strah me je – kažem sad već izvan sebe. – Materica mi se popela u grlo, lečnik kaže da će me ugušiti ako se ne udam. Ne razumem tajnu braka, oče.

Svećenik mi je onda rekao da svaka žena na dnu utrobe ima gnusan otvor, predvorje pakla. Pitao me je jesam li kad videla nagog muškarca. – Ne, oče. – Onda me je poveo niz stepenice, u crkveni podrum, da mi pokaže sve što ne znam. – Muškarcu među nogama leži vrag – rekao je. – Leži i spava. Dok ga žensko ne digne iz mirovanja. Ti si uzbunila mog vraga, Agata. – Ne, oče. – Sad ga moraš pustiti kod sebe u pakao. To je jedini način. – Vrata mog pakla bila su zaključana, a svećenikov vrag sav smežuran i ljigav. Puhtao je, napinjao se, dražio vraga rukom, trljao ga o moja gola bedra. Dok je tako petljao oko brave, vrag mu se skvrčio kao puž. Tad shvatim: – Moje telo, strašnije od pakla, i sam vrag pred njim uzmiče.

Bila sam očajna. Gotova da presvisnem od jada. Legla sam u postelju, naredila služavki da sva ogledala okrene ka zidu. Ocu na oči ne smem izaći. Služavka ima milo lice, belo i rumeno, u bokovima je sočna kao kruška. Nikakvo čudo što je u očevoj milosti. Tobože se brine za mene, raščešljava mi kosu, prinosi voće i slastice. – Makni se – rekla sam joj – hoćeš da me otruješ tim šećerima. – Ona ustukne kao ošurena. Uvređena. – Hajde ne glumi – kažem. – Videla sam te. Kako se šunjaš noću. Kao avet. Uvlačiš se kod oca u postelju. Čemu se nadaš? Da ću te majkom zvati ako moj otac gurne vraga u tvoj pakao? – Ona me gleda zabezeknuto. Zakikoće se na spomen vraga. – Gnusna devojčuro – frknem. Ona se ne pomakne s mesta. – Gospođica je sve pogrešno protumačila – kaže mi kao da govori sa sebi ravnom. – Istina je. Odlazim noću tvome ocu. Dok spava, gurnem mu prah sušene tatule pod nos. Zadržim se koliko je potrebno da udahne. I tako dvanaest noći zaredom. – Tatula? – prepadnem se. – Je li to otrov? – Opojna supstanca – kaže ona. – Posve bezbedna, ako se dozira kako treba. – Gledam je dugo. – Zar te otac primoravao na nešto – pitam – pa se tako od njega braniš? – Ona već gubi strpljenje. – Tvoj je otac bolji prema sluškinjama nego prema kćerima – kaže. – Radim to da bih tebe sačuvala. – Ali ne možeš – odvratim iz dubine svog očaja. – Mene izdaje sopstveno telo. Ta gnusna bolest. Histerija. Ubiće i mene i oca. – Ona mi stavi dlan preko usta. – Gluposti – kaže. – Oni ne znaju nešto što mi znamo. Pokazaću ti.

Prislonila je svoje usne na moje i krv mi se vratila u telo. – Znaš li – pita – da su nam tela sazdana za letenje? – Odmahnem glavom u neverici. Ona se spusti do mog međunožja, tamo pronađe zlatno zrnasto dugme i lansira me visoko u nebesa. Dah mi je dubok i snažan, telo lagano i protočno, od temena do nožnog palca. – Vidiš – zakikotala se – zdrava si kao jabuka. – Ležimo zagrljene, udišem miris njene kože, prsti su mi zarobljeni u njenim kovrždama boje meda. – Nije li to čudno – kažem. – Tako dugo si u našoj kući, a ni ime ti ne znam. – Eva – rekla je. – Moje ime je Eva.

SPIRALA

– Da se niste predomislili?

– Nisam.

– Mi možemo već sutra to da vam izvadimo. A možemo i da ne stavimo. Jer, kako se meni čini, vi ste pogodni za majku.

– Samo vam se čini.

– Jako je neobično da žena to kaže. Zašto tako govorite?

– Toliko je drugih stvari koje želim u životu. Nemam vremena za dete.

– Pa šta ćete sa sobom?

– Kako to mislite?

– Dosadiće vam ubrzo sve to. Izlasci, ludovanja, zabave. Smučiće vam se da samo paradirate dobre noge u skupim cipelama. Provod više neće biti isti, znam šta govorim, prošla sam to.

Refleksno se zagledam u svoje noge i zapitam se koliko su dobre. Šta uopšte znači to, dobre noge? Duge noge. Zategnute kao nalivpera. Vretenaste. Gipke kao guma. Sa malim koščatim kolenima. Bez vidljivih vena, kapilara, uraslih dlaka. Glatke kao plastika. Noge sa istetoviranim halterima. Gole, a obučene. Privlačne ženske noge završavaju se malim lotos stopalima. Nikada kopitima. Dobre noge. Kao pouzdan putokaz do onog otvora na telu iz kojeg ispadaju bebe.

– Zar zaista mislite da žena samo tome služi? – pitam je pomalo žustro.

– Samo? – ona ponovi začuđeno. – Nije to samo. To je najviše što možete dati: život.

– Možda mogu – složim se. – Ali ne nužno. Kao što neću nužno postati operska diva, samo zato što imam glasne žice.

– Dobro, možda nije nužno za sve žene – podilazi mi. – Ali ja o vama govorim. Bila velika šteta da se ne ostvarite na tom planu.

– Kako ste to ustanovili? – pitam ne shvatajući kako jedan ovlašni pregled moje materice može otkriti tako mnogo o mom karakteru i sudbini.

– Odmah ja to vidim – kaže. – Po konstituciji, stavu, držanju tela. Po smirenosti s kojom ulazite u ordinaciju. Načinu na koji govorite. Naravno, po istoriji bolesti u zdravstvenom kartonu, koji je, u vašem slučaju, neispisan. Prazan karton. Sve u svemu, jako ste zanimljivi i kažem vam: treba da budete roditelj. Ali dobro. Poštujem vašu odluku. Izgustirajte sad seks sa spiralom, pa se vidimo na održavanju trudnoće. U redu?

Ćutim. Ona nije zadovoljna, pa pita dalje.

– A taj vaš muž…

– Seksualni partner – ispravim je.

– On želi dete? – pita.

– Ne. Usaglašeni smo na tom planu.

Doktorka ne krije razočaranje.

– Treba vam neko drugi. Neko s kim ćete poželeti dete. Kako da vam kažem: deca vam preokrenu život za trista šezdeset stepeni. Videćete.

– Znam – kažem – zato i ugrađujem spiralu. Da mi se ne omakne taj preokret.

– Predomislićete se – odgovori. – Ako ne sada, kasnije. Zapamtite šta vam kažem. I tražite drugog partnera. Ovaj sadašnji… Čim on vas ne podstiče na materinstvo, nešto tu ne valja.

– Koliko će trajati ova intervencija? – pitam.

– Za stručnjaka kao što sam ja, ceo jedan tren. Ništa ne brinite.

– Ne brinem – kažem neuverljivo.

– Jednu stvar da znate: ako se već sutra vratite da vam je izvadim, niko vam to neće zameriti. Imate pravo da se predomislite. U redu?

– U redu – kažem.

U sledećem trenutku kunem dan, čas i tren i sve pretke koji su dali najviše što su mogli: život sam. Ležim raspeta kao ženski Isus, žmurim najčvršće što mogu i čekam da prođe. Ali bol ne jenjava. Dubok, tup, bezočan. – Doktorka te lepo upozorila – govorim sama sebi. – Koliko puta ti je ponovila da bi najpametnije bilo da se predomisliš. Ćuti sad, kad si svojeglava. Ćuti i trpi.

Kad je, najzad, bilo gotovo, jedva sam stala na noge. Ordinacija se zaljuljala kao brod.

– Dođite da prilegnete malo. Bez žurbe. Odmorite.

Doktorka me odvodi u drugu prostoriju. Na drugi krevet. Kad legnem, moje telo napravi zatvoren, neprobojni krug.

– Niste mi rekli da toliko boli – kažem upola glasa.

– Da sam to rekla, odustali biste – ona objasni. – Uostalom, niste me to ni pitali. I znate šta, da ste dosad rodili dete ili dvoje, ne bi ova ugradnja toliko bolela. Grlić bi bio proširen, spirala bi lako ušla. Sve ima svoje.

– Dobro, i šta sad?

– Sad se navikavate jedna na drugu, vi i vaša spirala. I nema seksa u narednih sedam dana.

– Znači, toliko je potrebno da se sinhronizujemo? – pitam.

– Ne mora da znači – odgovori. – Možda sve žene jesu iste, ali svaka se različito privikava na spiralu. Za mesec dana zakažite ultrazvuk, da proverimo da li je sve kako treba.

– Dobro. Onda je mesec dana taj period.

– Ne – ona mi ponavlja kao tvrdoglavom detetu. – To se nikad ne zna. Mene moja spirala i dan-danas ume da zaboli. Nikako da se srodimo. Period prilagođavanja može da traje mesec-dva. A može i zauvek. Strano telo. Kako smo ga stavile, tako možemo i da ga izvadimo.

– Je l‘ i vađenje toliko boli?

– Ma kakvi.

– Iako do tada zasigurno neću rodite dete, da mi proširuje matericu – dodam.

– Nemojte biti tako sigurni – kaže. – Dešava se. Koliko sam spirala izvadila baš zato što je žena ostala trudna.

– Ne mnogo, nadam se.

– Ne biste verovali koliko žena zatrudni pored spirale. To uopšte nije redak slučaj.

– Zašto mi to niste rekli – gotovo zavapim.

– Ne biste je ugradili da sam vam to rekla – zaključila je.

Ćutim, njena je logika nepobitna.

– Ništa vi ne brinite – kaže kao da hoće da me razveseli. – Ispisaćemo vam nešto protiv bolova, da ne trpite, i antibiotike. Preventivno, da ne dođe do infekcije. Samo potrošite celu kutiju, dogovoreno?

– U redu.

– Znate šta… da mi vama ispišemo i neke pilule za smirenje? Neke slabije, na biljnoj bazi.

– Mislite da mi to treba?

– Ispisaću vam za ne daj bože, ne morate ih svaki dan uzimati, al’ nek vam se nađe. Sad u apoteku, pa pravo kući. Pričuvajte se narednih dana.

Narednih dana trbuh mi je težak kao da sam progutala bakarno sidro. Venerin metal, žilav i mek. Razmišljam o spirali kao o razdevičenju materice. Ili ženskoj verziji princa Alberta. Nakit za unutrašnju stranu tela. Jeftin. Ni nalik dijamantu za sveti gral. Spirala kao veliko T, t kao trokrižje, trijada, triketra. Preobražaj. Ritaulna markacija tela koje odbija da bude naseljeno drugim telima.