Samo mama

– Videćete vi, kad mene više ne bude! Tek tad ćete shvatiti ko sam ja! Al’ biće kasno – govorila je dok su joj oči sevale od besa. Već je petnaesta godina otkako su utihnule sve njene pretnje. Deo proročanstva joj se ispunio – više je nema – a nastavak još uvek čekam, nemajući pojma ko je bila ta žena iz čujeg sam se tela ispilila u ovaj život. Zašto stižemo na ovaj svet kroz tuđa tela? Sigurna sam da bi se i ona isto to zapitala, jer volela je da pita, iako su joj odgovori retko dolazili. Mora biti da je ljubopitljivost nasledna. U danima boljeg raspoloženja, znala bi da stane u prozorsko okno balkonskih vrata i da se čudi tom svetu izvan kuhinje. – Vidi ovu što vergla bicikl! Kad razmisliš, baš je to smešno! Sediš tako, vrtiš nogama pedale, a krećeš se. Da mi je znati ko je to izmislio! U nedostatku bolje zabave, žena na biciklu za nju je bila urnebesan prizor. Još ako je mini bicikl – sve bi postajalo nesrazmerno smešnije. Pogledom s terase mogla je da prostreli i tu ženu, i da joj probuši obe gume odjednom, da je samo htela – toliko joj je prodoran pogled bio. – Vidim kao avijatičar! – hvalila se još jednom od svojih sposobnosti koju nikada nije upotrebila.