Put od crvene cigle

Baba je umrla pre dve noći. Ona nas već godinama ne uznemirava, te nas ni njena smrt nije preterano uznemirila. Danas ćemo je pokopati, pa ne možemo proslaviti tatin rođendan kao što inače slavimo svakog prvog juna, uz tortu s jagodama i muziku iz njegovog vremena. Tata oduvek tako govori kad čuje nešto staro: – To je iz mog vremena! Kao da mu je život odavno prošao i sada živi neke tuđe dane. Nisu to ni dani iz mog vremena, kažu da moje vreme tek dolazi, iako sam već godinama tu. Babi je ponestalo vremena. Danas će žene za pokoj njene duše kuvati krompir i peći meso. Slatkiši se neće praviti, neće biti ni vina i pop neće doći. Kaže da baba nijednom nije platila crkvenu članarinu i da ne može počivati u miru s tolikim dugom. Tata mu nije rekao da odjebe, iako je to pomislio izlazeći iz crkvenog dvorišta. Rekao mu je hvala. Sami ćemo pokopati babu.