Pepeljugina bela pčela

Ne tako davno, dobra i čestita devojka ostade siroče pored živog oca. Da zlo bude manje, spakovala je ono malo prnja što je imala u putnu škrinju na točkiće, pa je zakotrljala niz cestu ka velikom gradu. Biće dobra, vredno će učiti, pošteno raditi i sreća će je naći – mislila je.

Smestila se u memljivi sobičak kod jedne starice koja je družbenicu tražila.

– Tvoje je da mi svakog jutra donosiš jabuke s pijace i knjige iz biblioteke. Dok god ja imam zaliha za ručavanje i čitanje, ti imaš prenoćište. Ako se desi da ti podvale trulu jabuku ili bajatu knjigu, bolje se otimaj s beskućnicima za neku klupu pod nebom, nego da mi na oči izađeš! U svojoj sobi radi šta hoćeš, ali ne dovodi nikoga! Ne podnosim goste. Ni tebe ne bih podnosila, ali moram. Kosti su mu kao od stakla, ako padnem, više neću ustati. Zato je najsigurnije da ne izalazim. Al’ neko mora u prokletu nabavku. Eto, ti si mi zapala.