Odabrana

Presavila se preko plota, samo što ne zaklati nogama. Vrat je isturila ka ulici, izviruje, baca oči niz put, osluškuje hoće li ko naići. Hukće glasno, pa mrmlja sebi u bradu. - Gdje si do sad, vragovi te ne odnijeli! Mrak samo što nije, a njega nema. Čitav dan ga nema, ni da se javi! A ti, Aldina, jedi sebi živce. Živa se pojedi! Ručak triput postavljala, ko da drugog posla nemam, nego da iščekujem budalu. Niko me ne zna sluditi ko on! Bijesna je, varnicama iz očiju zapalila bi stabla pred kućom. Vraća se unutra, zalupi vrata, uđe u kujnu pa se lati da sklanja prevrnute fildžane u sudoperu. - Bolje da ne gledamo danas - kaže. - Nije dobro. Susetka Jaroslava dodirne je preko stola. - Ajde, bogati, ko da se nikad nije zapio, pa zaboravio gdje mu je kuća! Što si se nasekirala? Jaroslava ima čvrstu ruku, koža joj je prozračna kao zamašćen papir, Aldina gleda plave čvornovate linije na njenoj nadlanici. - Da nam zakuvam još po jednu? - pita. - De ti nama naspi po jednu ljutu, da se umiriš. Aldina donese rakiju, naspe Jaroslavi, pa se sruči u stolicu ko da ne vlada tijelom. - Teško meni, da mu se nije šta desilo? - prošapuće.