Očev vrt

Jutros kad smo naleteli jedan na drugog ispred kupaonice, matori se mašio za metlu i pojurio me kao provalnika. –Lopovčino! – vikao je. – Od mene si našao da kradeš! Pa ja ništa osim žene nemam, a nju ti ne dam! Marš iz kuće! Mlatio je onom metlom kao da s mene skida paučinu, a jednom me dobrano zviznuo po glavi. Ne smem da se branim, njegov lekar rekao mi je da su mu kosti kao od stakla, bilo bi fatalno da ga oborim. Mozak mu je sasušena spužva, ne prepoznaje ni sebe u ogledalu, a kamoli nekog drugog. Jedino majčin portret istrajava u naborima te spužve, kao fosilni ostatak neprežaljene žene, otisak jednog zajedništva, sećanje jače od gubitka. Oči su mu duboko utisnute u lobanju, žive su i prkosne, katkad mislim da menjaju boju, kao što to čine sitne životinje ne bi li se učinile nevidljivima. Kad mu se zagledam u oči, dođe mi da ga zaboravim kao što je on zaboravio mene, da se zapitam: – Je li ovo zaista čovek iz čije tečnosti je izgrađeno moje telo? Može li ovo biti moj otac? Ili je to samo njegov zamenik?