Margita i plavobradi đavo

Svake godine polovinom jula Margiti stigne poveći buket hortenzija. Latice su poprskane ušećerenom vodom, da prežive transport i da potraju dan duže. Margita bi grickala plavičaste latice kao da su kandirano voće, tako joj miriše buket. Cveće joj je poslao sin, u poslednjih dvadeset godina on tako obeležava svoj rođendan. Sve čestitke, želje i poklone preusmeri na majku. – Njoj treba čestitati, ona se mučila trideset šest sati da ja dođem na svet, ona je sav posao obavila pre i posle toga! Čestitajte mojoj majci, ne meni! Ponavljao je to iz godine u godinu i brižljivo je birao cveće, kao da bira poklon koji će trajati duže nego njih dvoje zajedno. Kako zagnjuri lice u buket, Margita osveži sećanja. Zagleda se u svoju mladost pa se nasmeje kao da u vilici još uvek ima sve zube. Seća se svog venčanog šešira i bele haljine, žurnih odlazaka u toalet na svakih pola sata, jer treba da dobije baš na dan proslave, a haljina sme da bude crvena tek iza ponoći.