Klice

– Napni se, nesretnice, nije ti prvo – vičem, a ona raskolačila oči ko da će na njih roditi. Posle priča kako se otvorila ko pećina, celo bi selo moglo kroz nju izaći. Nije izašlo ništa. Ona se napinje, kriči, gura, prođe čitav sat. Pa još jedan. – Sad će – kažem da je umirim – izdrži. – A lažem, ne nazire se glava. Ni peta, ni kuk, ništa. Obrišem joj čelo, graške znoja krupne ko mlad kesten. – Umreću – kaže. – Samo ako si luda – odbrusim. – Izguraj to, pa da idem guliti krompir. – Žao mi je bilo, vidim da se muči, ali ako obe u plač padnemo, od tog posla nema ništa. Kako sam rekla da ću ići, ona se uhvati za kolena, primakne ih sebi, napne se iz sve snage, sve su joj žile po vratu poiskakale. Trbuh joj se najednom ispuše, ona se strovali natrag na slamu. Umiri se, diše. Čeka da joj stavim dete na sisu. A deteta nema. Ni deteta, ni posteljice. Prekrstim se da ne vidi. Izgurala je iz sebe zrak. Duhovinu. – Daj mi ga – kaže i pridigne se. – Jesi prerezala pupčanik? – Ćutim, ne mičem. – Daj mi ga, boga ti, raspuknuće mu se pluća kolko plače. – Tako kaže, a ne čuje se ni šušanj. Ispruža ruke, nemam joj u njih šta staviti. – Šta je? – pita. – Duhovina – šapnem. Ona skoči s kreveta, pa stane prevrtati slamu ispod sebe. – Gde mi je dete? – viče. – Čujem kako plače, gde si ga sakrila? Vrati mi maloga, veštice! – Optužila me pred svima. U svakoj od devet baraka samo se o tome pričalo. Luda Mara otela Javorki Alikovićevoj dete. Ugušila, zamađijala, predala vragu. Budale. Eno im vraga u uniformi.

Tri porođaja, četiri sahrane. Iz ambulante malo ko izađe živ. Starci, žene, mrtvorođenčad. Jedna se juče izvukla, al‘ da presvisne za detetom. Ceo logor sad izmišlja priče. Žene ponajviše. Od babice, Luda Mara. Ko zna šta je tu bilo. Čuo sam da znaju smrskati glavu detetu ne bi li sačuvali ženu. Lekari, kad biraju život. Pa zabrane materi da vidi šta su iz nje izvukli, da ne bi s uma sišla. Da ne bi crno mleko iz sebe izmuzla. Ovde nema lekara, sve priučeno, samo nam je grobar školovan.

Javorkinog su čoveka poslali na rad. Na rad šalju mlađe, jače, muške, stasite i silne. Nekad da im služe, nekad da ih slome. Neki se vrate, neki ne. Daju im da kose, proređuju šumu, gone ih u rudnik, tamo vade kamen, utovaraju, istovaraju. Javorkin je muž poslat da čisti reku. Izbacuje pesak i mulj iz korita. Sve dok se voda ne zaledi. Kad se vratio, stane da me traži. Mislim se, gotovo je sa mnom. I ne bude me strah. Osvrnem se svojim mrtvima: – Vi ste bili gde sam ja, ja ću tamo gde ste vi – kažem im. – Bolje da me Javorkin muž golim rukama zadavi, nego da od zime i gladi krepam u ovom zapišanom kavezu. Izađem pred njega, gledam ga u oči, čekam. Neće ni on dugo, vlaga mu se u kosti uvukla. – Neću ti ništa – kaže – reci gde je dete. Ako je za pokop, da ga pokopamo, ako je živo, vrati ga materi. – Duhovinu je rodila – kažem. – Nema deteta. Nesreća u nesreći nam se sprema. Velika glad, još veća golotinja. Mnogu će decu za sobom povući. – Boga ti jebem ženskog – on pljune pa ode. – Stani – kažem. – Kakvo ste mu hteli ime dati? – Je li muško? – pita. – Ne znam – kažem. – Ma idi bestraga – on otrese rukom ko da sa mnom ne vredi pričati. I ne vredi. Delati treba. Treba mu grob otvoriti da ima gde leći. Da se smiri. Da ne odvlači druge sebi.

Pedesetoro njih vraćeno je s reke. Svi promrzli, samrtni. Iz vode pod zemlju. Jedan, dva, tri, četiri, pet… Jedna mala naučila je da broji stojeći pred mrtvačnicom. Broji do dvadeset sedam. Mrtvi se miču ko kuglice na računaljki. – Kako se zoveš? – pitam je. – Danica – kaže.

Kad vidim da su sirotice oprale dronjke i krpe, odem tamo gde su veš rasprostrle, pa čuvam stražu. Nađem kakvu motku, smestim se među platna ko čobanica među leteće ovce. – Makni mi se od robe! – Zaziru od mene. Od straha. Budale. Ne znaju da pazim da im se Javorkin mali ne uvuče u platno. Teško onome ko bi to platno na sebe stavio. Dušu će mu poharati. – Sve pokupite pre sumraka, jeste čule – kažem im. – Nos‘ te đavo – neke kažu glasno, neke u sebi. Te druge me ne slušaju, znaju i same. Kako mrak padne, tako se među barakama digne bela izmaglica. Gledam na koja će vrata. Magla se vuče po krugu, poprima oblik deteta, puže, pa se podigne, hoda uzdignute glave ko oslobodilac. Zna avet da ovde nema večernjeg zvona da upozori na nju, ni jutarnjeg, kad se mora rastvoriti na suncu. Sunce nad našim nebom, limeni tanjir rđom oglodan. Kako gore, tako i dole. Izgladneli smo i promrzli, guramo bazaltna vlakna u trbušnu duplju, svi kao jedan, crni nas kamen drži u predvorju sna. Dok ležimo na mrtvoj straži, bela će magla poharati rađaonu. Bela kao majčino mleko. Vidim kroz mrak, vidim šta drugi ne vide, znam šta ne znaju. – Luda Mara, pusti je k vragu!

Jedva konci krpe drže, sve se na nama poderalo. Ni pokrivača, ni prostirača, ni zakrpe nemam na sebi. Deca se razboljevaju od golotinje, žene bi izašle prebirati krompir, al‘ ne smeju nepokrivene. Kad stignu paketi pomoći, sirotinja malo dobije. Sve što valja, imućni uzmu sebi, ostalo rasprodaju. Trguju, pljačkaju crne majke, zelenaše. Kad operu to malo dronjaka sa sebe i dece, žene sede kraj veša dok im se ne osuši, da ne bi i bez toga ostale.

Nekad se dečaci podivljali od gladi provuku kroz žicu, pa odu do grada da isprose komad hleba ili trulog krompira. Nemam ih čime podmititi, uhvatim najmanjeg pa mu zapretim. – Bršljana mi naberi i donesi da ti ne umre majka! – Sirotan potrči ka železničkoj stanici, tamo trga listove masne ko vosak, krade tamnoplave bobice od crnih ptica, trpa u nedra, u trošne džepove, u male šake. Vraća se brže nego što je otišao, sve sa sebe istresa mi u krilo, dah mu beži iz grla. – Ne boj se – kažem. – Kako reče da ti je ime? – Gleda me ispod crnila u oku, nepoverljiv je, na vratu mu iznikla kvrga veća od jabuke. Uradim rukom ko da je čupam i bacam njemu iza leđa. Tri puta tako. – Vidoje – izusti. – Slušaj dobro šta ću ti sad reći – prevučem prstima kao da namičem zavesu i njemu se zatvore oči. – Devet; osam; sedam; šest. Tako. Budni, a spavaju. U baraci pet. Tamo je devojčica. Plavokosa, krezuba i musava. Obučena u belu haljinu, u staru haljinu, u haljinu od nepoderivog platna. Platno pada kao gluvo zvono, preko goluždravih nogu, preko pileće kože, preko mrkih krastavih rana. Gde stala, tu se saplela, šta je njeno, biće tvoje. Zlatna para, krempita, bela kriška. Četri, tri, dva. Jedan. Idi sad, jedi iz njene ruke i ozdravićeš. – Otpravim maloga, pa zapalim onaj bršljan, nadimim celu našu baraku. Kad stražar dođe i digne dreku, dignem još veću. – To odbija vaške i stenice, pusti nas da se nadimimo, krv će nam svu popiti! – Idi u vražju mater – stražar se zakašlje, pa me ošine korbačem preko leđa. Budala mi poveruje i ode. Pošaljem bršljanov dim da noćas svlada belu izmaglicu.

Jedni se otimaju za krompirove ljuske, glođu mrtve kosti i trule jabuke, a bogataška deca kupuju u kantini. Mala Danica maže krempitu preko kriške hleba, u slast jede. Kupuje svaki dan, ne znam odakle toliki novac vadi. Ko da na suvom zlatu leže, a ne na truloj slami. Nekome hleb ko panj, nekome kolač. Uz kolač još i putera dobiju. Gladne na hlebu najslađe je izbatinati. Zineš, a nema zalogaja. Grupa se dečaka provukla kroz žicu, isprosili hleba, vratili se. Stražar im sve oteo. Jednom malom ispade zub iz vilice, drugom rame iz zgloba. Treći obnevideo, trepavice mu se slepile od vašaka. Trči Ludoj Mari ko da mu je mater.

Danas nam je svanulo. Sva su se deca otimala za krompirovu ljusku na đubrištu i jedan ćopavi starac s njima. Ljuti starac, najeo se dabogda. Kako odbrojim do pet, tako se mali Vidoje makne s đubrišta, nađe kantinu, presretne Danicu i otme joj kolač iz ruke. Kako ga pojede, tako mu nestane ona guša, a s Danice otpadnu kraste. Među grobovima iznikne novi krst. Bez imena i godina. Stoji samo: … Aliković… Jedan je uglađeni čovek ušetao među nas. Muško, a haljinu nosi do zemlje. Logorom kruži vest. Pustiće decu.

Tako smo dugo robijali da nam se omililo. Kad su proglasili mir, polupali smo stakla na barakama i izašli u krug logora. Isekli žicu. Jednom je stražaru smrskana lobanja. Dečak pod kamenom. Neće se dići. Goloruki i bosonogi, osilili se ko kurjaci među blagom. Zaboravili na glad. Sad su žedni krvi. Zaputili se da poharaju grad. Drugi viču: – Kući. Decu naći, pa kući. – Mostovi, pruge, sve porušeno. Ni kuća više nema. Strah me da mislim. Kuće su padale ko prašina. – Izgradiće se – kažu. – Važno da smo živu glavu izneli. – A kome ćemo mrtve kosti ostaviti? Da ih gnječi tuđa zemlja. Crnja nego igde. Onaj što je došao spasavati decu, ime mu je bilo Zver. – Od naših je – kažu i ja im verujem. Nemam kud. Nisu moji pobijeni, ni pre rata ih nisam imao. Nikog svog. Sedim na đubrištu, Luda Mara kupi ljuske, trpa u kecelju.

Gledam ga samotnog i vidim kako smo isti. Srodni, a on to još ne zna. Munem ga u rame, trzne se ko da sam ga iz sna digla. – Ajde sa mnom – kažem. – Ne mogu sama decu podići, kuću pokriti, krompir okopati. – Koju decu? – pita. – Našu – kažem. Tako smo pošli. Da obnovimo život. Iz krompirove ljuske.

This work was produced with the financial assistance of the European Union. The views expressed herein can in no way be taken to reflect the official opinion of the European Union.

#CultureMovesEurope #pushboundaries #CreativeEurope