Klarine lutke

Klari se opet slošilo. Slabih je živaca. Dok smo bili deca, zamišljali smo strune razvučene od temena do peta unutar ljudskih tela, kad god bi neko od starijih spomenuo živce. – Izgubljene živce niko ti ne može vratiti! – Ništa nije vredno mojih živaca! – Kad živci odu, tu spasa nema! – Čuvaj živce! Zamišljali smo kako su tela iznutra nalik harfi ili gitari ili nekom drugom žičanom instrumentu. Tela kao zvučne skulpture. Zamišljali smo strune kako pucaju, a onda iznutra probadaju telo umesto da stvaraju muziku. Kad smo nemirni i zločesti, strune se u našim roditeljima zategnu do opasne granice, kao da će se iz njih otrovne strele ispaljivati, a ne milozvuk. – Živce ćete mi pojesti!