Klara nad bebama

Porođaj je prošao glatko. Bebe su iskliznule iz nje kao u snu. Najviše od svega bolela su je neonska svetla iznad glave. Od zvuka njihovog zujanja razmicale su joj se kosti i telo joj se rasklapalo kao raščitana knjiga. – Tuđa deca, a iz mene izašla – pomislila je gledajući majušna izgužvana stvorenja. Činilo joj se da je nakon toga spavala danima, da su je budili samo sitni ujedi na bradavicama i lepljive mlečne kapi koje su joj nagrizale preosetljivu kožu, kao da su isceđene iz opakog smokvinog ploda, a ne iz nje same. Obitavala je u bunilu. Toni je slavio očinstvo i napijao se po birtijama. Ona je sanjala kako joj belorepe ptice dugih kljunova kidaju komade mesa, truju se i umiru, pa iz njihovih raspalih strvina vaskrsavaju minijaturne Klare koje žive daleko od nje, nikad da ih ne sretne, a da ih sluti i čezne za njima dok god na njoj ima mesa. Budila se u znoju i panično bi prebrojavala decu. Blizanci su joj se umnožavali pred očima, pa se hvatala za grudi očajavajući što nema onoliko sisa koliko oni imaju glava.