Haljina

U kući je tiho kao u plišanoj kutiji. Stara se sprema za put. Kreće se sporo, stopala su joj kriva, na oba čukljevi veličine šestog prsta. Ona to zove kost. – Imam ovu kost – kaže – pa mogu samo u ravnu obuću. A nekad nisam znala bez potpetice hodati. Niti bi‘ iz kuće bez naušnica izašla. Ništa već dugo ne nosim, samo sat. – Za staru je sat narukvica, nakupila je celu kolekciju. Sat na njenoj ruci pokazuje 22:05. Uzima hoklicu, bešumno je prislanja uz ormar, lagano se popne, otvara vratanca, pa stane preturati po policama. Iz ormara pucketa, škripi, stara negoduje. – Nos‘ te đavo, šta cviliš – kaže – Svoje uzimam, ne tvoje. – Na visokoj polici čuva netaknute rolne platna, ispod su trake, lastiši, čipke i vrpce, pod njima kutije s koncima, dugmad kao patvoreni dukati i čiodine glave. Na dnu je šivaća mašina. Nečujna kao usnula mačka. Okamenjena. Stara je godinama nije takla. Izvadi nekoliko krojačkih listova, kredu, metar i škare, pa sve to poređa po stolu. Bira kroj za haljinu. Ima sigurno pet godina kako nije kroj izvadila, ako ne i više. – Nisu mi oči ko nekad – govorila je odbijajući poslove – Ma šta je to za tebe – mušterije su se vraćale i nagovarale je – ti to možeš i žmureći. – Neko vreme je prihvatala sitne prepravke i porube, a onda ni toliko. Sad je napravila nagodbu sama sa sobom. – Sašiću ovu haljinu makar oči na njoj izgubila – zarekla se.