Gutači daha

Ljudi pričaju kako iz zida kroz koji me je demon uzeo sebi i dalje rastu vlasi bakarne kose. Moje kose. Vlasnik kupališta krišom ih reže kad god se Mesec isprazni. Škare mu otupele. Što više reže, kosa brže raste, umrsi mu se oko prstiju, pa ga stegne dok mu koža ne pomodri ili ne pusti krv. Mesec nije saveznik lažovima. Ljudi iz mog kraja jesu. Pomogli su mu da stuče zid. Ničeg nije bilo s druge strane. Ni mene, ni demonske pandže. Ali je vera naših muškaraca nepobitna. Važnija od krvi, tvrđa od kaljenog stakla, iskrivljenija od ogledala. Ogledalo je tunel, kažu. Prolaz u drugi svet. Demonski svet. Zato nam odmalena govore da se klonimo ogledala po mrklom mraku. Da ne stojimo predugo gole pred ogledalom nakon kupanja. Da se kupamo obučene. Bila sam gola pred zidom. Glatkim zidom, popločanim komadima plave keramike. Progutao me je kao da je voda, kažu. Niko ne može sačuvati ženu koju demon odabere za ljubavnicu. Treba čuvati sebe. Naši muškarci znaju da je najbolje da nas zaborave. Jer demon će ti satrati dom do temelja, pobiće ti žive pretke, isušiće ti seme. Samo ako te oseti kao suparnika.

Moj je demon od krvi i mesa. Vlasnik kupališta odveo me njemu. Za novac. Mnogo novca. Jedan oštećeni zid zanemarljiva je šteta za toliki iznos. Kad sam ga prvi put videla, gađenje mi se popelo u grlo. Zar ću s ovom grdosijom leći? S ovim olinjalim starcem? – Nisam ja star – rekao je kao da mi čita iz pogleda – samo sam ružan. A volim da je lepa žena uz mene. Ti si lepa – kaže i dotakne mi vrat. Nokti su mu žuti kao pesak, vene na rukama modre i nabrekle, prsti iskrivljeni kao da su nasumično zarastali nakon lomova. Stresem se. – Ako budeš pametna koliko si lepa, imaćeš sve – rekao je – sve što možeš poželeti. – U njegovom se glasu čula pritajena pretnja, u zraku miris trulih jabuka. – Dođi – pokazao mi je prolaz – Amrita će se pobrinuti za tebe. Za sada.

Amrita nije mlada, ali ni dovoljno stara da mi bude majka. Koža joj miriše na badem, ruke su joj pouzdane i nežne, pogled kao u kamile. Naivno nezainteresovan, ali dobro zna da može gledati kroz peščanu oluju. Istrljala mi je telo mirisnim uljima, odabrala mi je haljinu, sandale i ešarpe. Mnogo ešarpi. Mota ih oko mog vrata, onda zadovoljno klima glavom. Ne govori. Radi oko mene kao oko lutke. Možda joj je matori odrezao jezik. Možda nije morao. Šta ako je sve ovo njeno maslo? Privela me ovom starcu da s njim radim sve što ona ne želi. Da se naslađuje mojim padom. – Šta si mu ti? – pitam je. – Žena, sestra, sluškinja? – Ne obazire se na moj glas. Uzima me za ruku i vodi me kao da sam na povocu.

Prostorija je prazna i bela, prepolovljena staklenim zidom, iza zida je prozirna stolica s naslonom. Amrita me posadi na nju, zabaci mi glavu unazad i čučne iza mene. Njene se usne sudaraju s mojim očima, moje s njenim. Uznemiruju me njene zapečaćene usne boje belog mesa. Amrita uhvati ešarpu za kraj i svlači je s mog vrata. Radi to polako, kao da pravi lutkarsku predstavu. Svlači i drugu, treću, sve dok mi ne razgoliti vrat. Kad pokušam da se otrgnem, tabani mi proklizavaju po glatkom podu. Amritini tvrdi prsti tapkaju po mom vratu. Otvaram usta kao vodeno biće na vlažnom pesku i dugo tako visim preko naslona. Soba je bela kocka izvrnuta natraške, gutam pljuvačku i moj nabrekli grkljan otkucava kao usporeni sat. Čujem svoje dve suze kako se razbijaju o pod. Ne osećam ništa. Ona mi prislanja dlan na potiljak, podiže me i golovratu me vodi kroz praznu sobu. Niz stakleni zid slivaju se tragovi bele sluzi. Amrita ih obriše ešarpom, pa mi njome opet zamota vrat. Muti mi se pred očima.

Svakog me dana Amrita vodi u tu sobu i postavlja me na stolicu iza staklenog zida. Zabacim glavu i čekam. Amrita nekad donese bocu vode i poji me, naiskap moram popiti litar dok mi glava visi niz naslon. Gutanje odzvanja kroz prostoriju, a moj se grkljan podiže i spušta u ludačkom ritmu. Grkljan je sve što imam od tela. Kad ispijem tekućinu, stakleni zid ponovo je zaprljan. Ostatak dana ležim skvrčena oko stomaka kao žaba oko zlatne lopte. Nekad mi Amrita donese zdelu s krupno naseckanim voćem, pa me hrani. Ne žvaćem, gutam cele jagode, kriške narandže, kivi veličine guščijeg jajeta, polovinu banane. Banana izgleda zastrašujuće, ali s neverovatnom lakoćom sklizne niz grlo. Slatko voće, bezukusan olovni talog na dnu moje utrobe. Jednom mi je kupina krupna kao palac zapela u grlu. Ima li glupljeg načina da se umre, pomislim gušeći se, ali Amrita je bila spremna. Izvela je na meni Hajmlihov zahvat, kupina je izletela i razbila se o stakleni zid. Tad sam ga videla. Mlečna sluz mešala se s voćnim ugrušcima i zacrnjenom bojom krvi. A starac je stajao iza stakla i držao se za svoj isceđeni ud. Pogledi su nam se sudarili. Moj zamagljen i gladan zraka, njegov pun pohote, sjajan i ekstatičan. Žurno se zakopčao i izašao. Amrita je ostala da počisti, a mene je poslala u krevet.

Sutradan nisam gutala. Ni dan posle. A narednog dana Amrita me nije posadila na stolicu, nego me prislonila uz stakleni zid. Zid se magli od njenog daha. Hrani me mirisom slanih pečenih badema. Njena koža uz moju kožu. Vrškom jezika lizne mi vrat. Obazrivo, kao da ispituje ukus. Zatvorim oči. Onda osetim granulastu površinu njenog jezika kako mi nadražuje kožu, prati karotidu, iscrtava kružnice oko mog grkljana, penje se ka bradi, potom mi sklizne u usta. Nikada ne bih pomislila. Da žena može imati tako krupan jezik. Uzmem je oko struka, privučem bliže, u njenom trbuhu je vrtlog, obe će nas spaliti. Osećam njene nabrekle bradavice, rasparaće joj haljinu, raskrvariće mi dlanove. Stežem ih čvrsto i čeznem za njenim jezikom po celom telu. Klizimo jedna niz drugu, noge mi se razmiču, podrhtavaju od želje da mi Amritin jezik rastvori donje usne. Onda otvorim oči i ugledam starca iza staklenog zida, ustuknem, ali Amrita me ne pušta. Dlanovima obuhvati moj vrat, palčevima mi opipa puls, pritisne i drži dok mi se telo ne izgubi u neobuzdanim trzajima. Čujem kako iz mene izlaze orgazmični zvuci dok naizmenično gubim svest i dolazim sebi. Sedam puta tako.

Kad me izvela iz bele sobe, Amrita je legla sa mnom u krevet. Tad je progovorila. – Želiš da znaš šta sam mu? – pita i ja klimnem. – Baš ništa – kaže. – Kupljena sam. Kao i ti. Kao mnoge pre tebe i nakon mene. Mladi starac voli labudovrate žene, pa nas skuplja. – Gde su ostale? – pitam. – Neke je preprodao, neke su se obesile – kaže. Sledim se. – Koliko njih? – Nijedna kao ti i ja – rekla je. – Nas dve smo iste. Nesalomive. Zajedno mu možemo stati na rep. – Sledeći put kad sam sela pred stakleni zid da gutam voće, Amrita mi je posle jagoda, banane i crne šljive u usta stavila tri krupne zlatnozelene bube. – Nabraću ih s kupinama – rekla je – ali ti kupine neću dati. – Ne gutam, držim bube u ustima, pazim da ih ne udavim pljuvačkom, a onda se ispravim, isteram dah iz dubine grla i bube polete ka staklu. Amrita kaže da su mi oči bile goleme kao jaja neletećih ptica. I da su se starcu od straha oduzeli prsti. Potom se pobrinula da ga bube progone u postelji, u odeći, u teglama za čaj.

– Pustiće te – rekla je. – Poverovao je da si zaposednuta. Da mu demon kroz tvoja usta pogani kuću. – A ti? – pitam. – Ne idem bez tebe. – Ne ideš bez zlata – rekla je. – Našle smo starca kako kamenom udara o stakleni zid, pa čelom o kamen. Kad nas je spazio, pao je na kolena i rukama zaklonio oči. Amrita je progovorila muškim glasom. – Ključevi – rekla je. – Od svega što imaš. Diži se. – Išle smo za njim iz prostorije u prostoriju, dok nas nije uveo u biblioteku. S police je izvadio tri lažne knjige, otvaraju se kao kutije, u njima je čuvao novac i nakit. – Uzmi – Amrita mi ih je predala, a ključeve je uzela sebi. – Idemo? – pitam je. – Idemo – kaže. – Dok smo prolazile hodnikom, privukla me u zagrljaj i poljubila. Sočno, polako i duboko. Božanstven joj je jezik. – Čekaj – rekla je – moram u kupatilo. – Ušla je i zadržala se dugo. Kad sam pokucala, vrata su se otvorila sama. Unutra nije bilo nikoga, Amritina odeća ležala je na podu kao odbačena ljuštura. Pločice su pokrivale zidove sve do plafona, prozora nije bilo. Jedino mesto kroz koje je mogla proći je ogledalo.