Djevojčice

Igramo se plastičnim lutkama, šišamo ih do glave, pa plačemo što im ne izrasta nova kosa. Lakom za nokte bojimo im usne, šišamo im trepavice, trgamo im ruke – nekad se mogu uglaviti nazad u ramenu rupu, nekad ne. Znamo da im neće izrasti nova ruka i ne žalostimo se. Ispomjeramo im oči, ugledamo dvije kugle nanizane na žicu i shvaćamo zašto lutke zažmire čim ih polegnemo na leđa. Kupamo ih dok im ne zahrđa očna žica. Trgamo im odjeću, čiste ih oblačimo u lako krojive haljine od dotrajalih čarapa. Igru nam prekida šamar. – Štetočino, što učini od onako lijepe bebe!? Kako ti nije žao? Kako te nije sram? Niti jednu lutku više nećeš dobiti u ruke, jesi me čula! Skloni tu kosurdaču s lica, vodit ću te na šišanje! Šišaju nas, jer im kratkokose manje muka zadajemo.