Četiri brazgotine na telu, jedna u zemlji

Na zglobu desne noge imala je parče kože uglačano i sjajno kao srebro. – Nagrđena ostala – tako je govorila. – Je l’ se jako vidi? Ko da mi je stanjena noga na tom mestu. Videlo se, uporan je to bio ožiljak. Nikako da ubledi, kao da su joj konci od mesečine provučeni tuda, pa na svakih dvadeset osam dana obnavljaju sećanje na jedan pad. – Potrčala za kravom, pa nogu slomila – odatle ta stara i sjajna brazgotina. – Potrčala da je vratim, da ne pase po tuđoj livadi, sećam se k’o da je juče bilo, al’ me neki đavo zaustavi pre nego ja nju. Ne mogu na nogu, a sama u polju. Možeš dozivati do sutra, niko ti neće doći! Šta ću, nađem neka dva štapa, pa se dovučem do kuće k’o na štakama. Mater kad me videla, krene da psuje. Đe sam do sad, sve se krave u selo vratile, samo mene nema! Sve mi je po spisku pobrojala! Posle u bolnici mesecima, ležim, a na selu posla kolk’o ‘oćeš! Možda bi brže zaraslo da nisam morala sama do kuće…