Borjan i Bezimena

– Kad su ti tako mekana stopala, kakva ti je tek koža na trbuhu? – Tako mi je rekao pre nego što ćemo prvi put zajedno leći. I njemu je bio prvi put. Bilo bi nam oboma lakše da to nije krio. Da me nije obmanjivao da zna šta radi. Lako sam mu poverovala, zašto ne bih, zgodan je, široka ramena, uski kukovi, zategnute butine, krupni zubi. Telo ne laže, kažu. A njegovo telo je skladno i negovano, primamljivo drugim telima. Samo su mu oči začuđene ko u teleta. Kad je uzbuđen, oči mu se popnu na vrh čela. Gleda me dok palaca jezikom oko mog pupka, petlja po međunožju, udiše me, ne skida pogled s mene. Oči mu svetle u mraku. Uznemiravaju me. – Ne gledaj me tako – kažem mu. – Lepa si – odgovori. – Lepa i mekana. – Onda sam osetila njegovu tvrdoću i zatvorila sam oči. Njegove me režu. Po obrazima, bradavicama, stomaku, duboko ispod stomaka. – Ne gledaj me – zajecam, a on se strovali preko mene. Gore dahće, dole pulsira. – Makni se, težak si. Ne mogu da dišem. – Okrenem se na stranu i zagrlim kolena. On me obujmi s leđa, poljubi u rame. – Laku noć – kaže. Izjutra plačem. U hladnoj sirotinjskoj sobi s okrnjenim ćoškovima i trulim cvećem u prozoru.