Adelmin zavet

Davorin je sve što bi jedna cura mogla poželeti. Snažan, samouveren, nežan. Prezgodan. Otkako smo zajedno, nije napravio nijedan pogrešan, nespretan, niti ishitren korak. Gleda me kao jedinu ženu na svetu. Ili barem u gradu. U gradu u kojem on ima status polubožanstva.

Davorin S. vesla ka legendi. Zlatni momak odbranio titulu državnog prvaka. Kad je veslanje strast, trijumf je ishod. Davorin S, nezaustavljivi šampion.

Moj šampion. Jednom, dok smo pili vino iz zlatnog pehara koji je tog leta osvojio, rekao mi je: – Da mi ponude Ameriku, odbio bih. Ako ne ideš sa mnom. – Bila sam presretna. I prestravljena. Upisala sam napredni kurs engleskog, iz predostrožnosti. Davorin me vodi na vikend-putovanja, izlazimo u najfinije restorane, donosi mi darove bez povoda – nakit, cveće i bombonjere – nikad me ne ostavlja da čekam, ne daje razloga da sumnjam, ne zaboravlja da mi napiše laku noć, dobro jutro, sretna godišnjica. S Davorinom sam otkrila tajnu orgazma. Ne prvog ikad, nego lančanog. I sad je to jedini pravi. A ipak... oduvek je u meni taj poriv i, ako mu se pokušam odupreti, tlači me kao potkožni svrab. Ne događa se to često i ne poklapa se nužno s razdobljima karantina, kad se Davorin i ja moramo suzdržati jedno od drugog. Ponekad dođe kad se čini da je sve dobro da bolje ne može biti. Kao iskušenje kojem moram podleći, bespogovorno i mimo svoje volje. Tad se pitam: Šta ako? Kako bi bilo da nije Davorin, nego neko drugi? Mogu li ponovo doživeti svežinu žudnje? Za novim, neotkrivenim telom? Kakav bi osećaj bio? Leći s nekim neznancem?