Abaja

– Abaja, zakasnićeš u školu! – majka vikne, žurno zalupa na vrata njene sobe, pa se vrati u kuhinju da posluži doručak za nju i njenog brata. Budna je, ali se ne diže iz kreveta. Sedi u beloj spavaćici, presavijena preko stomaka, ljulja se napred-nazad. Ječi da niko ne čuje. Kosu je prebacila preko lica, iz otvorenih usta tegli joj se pljuvačka. Oči su joj suve, ne može da ih otvori. – Abaja! – majka gubi strpljenje. – Koliko puta treba da ti kažem... – Od pogleda na kćer rečenica joj zapne u grlu. Da je bila noć, prestravila bi se, ne bi je prepoznala, krstom bi je terala ko prikazu. – Abaja, jesi bolesna? – prilazi joj, razgrne kosu da joj opipa čelo. Ne zna da li joj se samo učinilo ili je Abaja zarežala.